Kada je 15. novembra ove godine u Manili, glavnom gradu Filipina, rođena beba, Ujedinjene nacije su je simbolično proglasile za osmomilijarditog stanovnika naše planete. Pouzdanost ovog podatka je dosta neizvesna. Samo u gradskom jezgru Manile, kao najgušće naseljenoj metropoli u svetu, ima čak 41.515 žitelja po kvadratnom kilometru. Kina sada ima gotovo 1,5, a Indija 1,4 milijardi staniovnika. Sasvim blizu su Nigerija, Egipat, Pakistan i druge mogoljudne države kod kojih je stopa rasta 2,5 odsto godišnje, što je preko tri puta više od globalnog proseka. Poređenja radi, lane je u SAD stopa rasta stanovništva bila samo 0,1 odsto. Eksplozija stanovništva je počela krajem 18. veka, kada je na ovoj planeti bilo samo milijarda žitelja. Potom su naglo poboljšani uslovi života, pa je 1976. godine stopa rasta stanovništva premašila dva odsto. Prosečni životni vek 2019. porastao na 72,8, uz procenu da će  2050. biti dostignuta starost od 77,2 godine. Projekcije ukazuju da će nas 2030. godine biti 8,5, zatim 2050. - 9,7, a 2080. čak deset milijardi stanovnika. Ali neizvesno je da li će za sve biti dovoljno hrane, pijaće vode i zdrave životne sredine zbog negativnih efekata klimatskih promena i drugih efekata? 

Još 1971. godine, kada je na jednom simpozijumu u SAD razgovarano o energiji, sirovinama i životnoj sredini, jednoglasno  je zaključeno da su izgledi čovečanstva vrlo mutni. Istaknuto je da moraju postojati ograničenja rasta čovečanstva da ne bi došlo do oskudica, gladi, zagađivanja životne sredine i društvenih poremećaja sa katastrofalnim posledicama. Samo dve suše 1972. i 1974. godine učinile su da su svetske rezerve žitarica svedene na minimum, a cene naglo porasle. Nedvosmisleno su potvrđene mnoge naučne prognoze, jer je sada oko 40 odsto stanovništva u grupi pothranjenih. Pandemija korona virusa i nesuglasice tokom izvoza oko 35 odsto svetskog prometa žitarica i mineralnih đubriva, zbog ratnih dejstava u Ukrajini, još jedan su dodatak na strahovanja. Od nešto preko milijardu tona iznetih kroz Crno more najveći deo je završio je razvijenim državama, dok je vrlo malo ostalo za siromašne. Malo ili nimalo se ne spominju mogućnosti da se intenzivira plasman žitarica od preostalih svetskih izvoznika poput SAD, Kanade, Australije, Argentine i drtgih. Znači li to da će čovečanstvo ili pojedine grupe ljudi, biti u jezivoj prilici da odlučuje ko će jesti, a ko neće?  

    Nakon 1976. godine u preko 60 država u svetu zabeleženo je usporavanje stope rasta stanovništva, što je sve češći slučaj i u drugim sredinama. To  smanjuje jaza između ponude i potražnje hrane. Istovremeno postoje naučne tvrdnje da na našoj planeti postoji dovoljno obradivog zemljišta da ishrani oko 15 milijardi stanovnika. Za takvu perspektivu već sada postoje tehnički i tehnološki uslovi ukoliko godina bude rodna. Za budućnost se najavljuje moguće korišćenja novih izvora hrane i primena savremenihe tehnologija posebno u poljoprivredi, elektronici, genetici, energetici, informatici i drugim naučnim oblastima. Razvijaju se tehnologije sa kojima bi se mogla dobijati hrana u olabolatorijskim uslovima gotovo iz svakog organizma. Ako bide dovoljno spremnosti da se nastali i budući problemi reše, sadašnje i mnoge buduće generacije ne bi trebalo da strahuju od gladi. 

B. Krstin

Foto:Pixabay