Ne zna se da li je Čenej, sa svojim plodnim oranicama i razbacanim salašima po ataru, lepši i privlačniji leti ili zimi. Svako doba ovde, kažu Čenejci, ima svoje draži, a domaćini, a da im se ništa ne mora reći, znaju kada je vreme i šta da se (u)radi. Tako je i u domaćinstvu mladog ratara Ace Letića (36), gde stižemo uoči Nove godine, upravo dok uparkirava poslednju mašinu u moderno opremljene zimovnike. U njima je smešteno pet traktora, kupljenih od 2011. do 2022. godine, kombajn novije generacije, brojne priključne mašine... Sve su postrojene ''pod konac'', očišćene, detaljno pregledane, podmazane i nauljene. Baš onako kako svaki pravi domaćin sa svojom raspoloživom mehanizacijom pred zimu treba da postupi.

 – Mašine su za nas poljoprivrednike danas isuviše skupe da bismo dozvolili luksuz njihovog držanja na otvorenom i bez zaštite, posebno u zimskom periodu. Pogledajte, recimo, koliko samo koštaju gume, a da ne govorim o svemu ostalom. Ne kaže se bez razloga: ''Nema onaj ko ima, već ko zna da čuva'', govori Aca manirom iskusnog ratara i sa višegodišnjim iskustvom rada u poljoprivredi.

 Letići su poznata čenejska porodica sa dugom tradicijom u poljoprivredi. Acin deda Veselin, kao i roditelji Vera i Milorad, živeli su od plodova zemlje, delom ratarske proizvodnje, ali prevashodno povrtarstva. Svojevremeno, bili su čuveni po proizvodnji veoma kvalitetne cvekle. Isporučivali su je ''na veliko'' kombinatima i firmama. Sve to negde do početka devedesetih godina, kada su usled gubitka tržišta i neisplativosti prešli na ratarsku proizvodnju.

 

Njiva traži slugu

 

 Učeći se radovima u polju od malih nogu, najpre od roditelja, pa zatim u Poljoprivrednoj školi u Futogu (smer: rukovalac-tehničar poljoprivredne tehnike), Aca je znatno proširio znanje o mašinama u biljnoj i stočarskoj proizvodnji, kao i njihovom održavanju. Takođe je, kaže, na vreme shvatio da, kada je preuzeo od roditelja da vodi domaćinstvo, ''njiva traži znanje i radnika, a ne samo gospodara''.

 – Svi mi Letići generacijski i porodično sluge smo zemlje koja nas svojom snagom hrani, a znanje prenosimo s kolena na koleno, veli Aca.

 Aca kaže da danas nije lako opstati na zemlji, jer za ratarsku proizvodnju, za koju se opredelio, nije dovoljno samo stečeno školsko gradivo.

 – Tehnologije, pogotovo kod poljoprivrednih mašina, toliko brzo napreduju da je neophodna dodatna edukcija i bezmalo svakodnevno praćenje noviteta kako bi se održala konkurentnost nivoa proizvodnje. Sve to, naravno, povezano sa upotrebom adekvatnog semena i đubriva, prihranom, održavanjem zemljišta, poštovanjem plodoreda, doprinosi većim ili manjim prinosima, što je, na kraju krajeva, osnovni cilj svih ulaganja i rada u domaćinstvu, veli Aca.

 Ovaj mladi domaćin obrađuje nešto više od sto hektara zemlje u vlasništvu porodice (Sva sreća što je tako, proizvodnja u zakupu danas je neisplativa, veli.), a opredeljen je uglavnom za prozvodnju soje, kukuruza i pšenice.

 – Poljoprivreda je fabrika pod vedrim nebom, gde se uloži ne mali novac, a do samog kraja proizvodnog ciklusa neizvesno je da li ćete izvući ulog, a kamoli zaradu. Jednostavno, posao je takav, nikad ne znate šta će se desiti. Nekad je do same prirode i klimatskih uslova, ali ponajviše do tržišta, koje je kod nas takvo kakvo je – nestabilno i nepredvidivo. Ustaljena je praksa, kad se radi o cenama roda, da niko ni za šta nije kriv, ali, po nepisanom pravilu, deblja strana štapa rezervisana je za leđa proizvođača, kaže Aca.

 

Muka ratara su niske cene

 

Iako na čuvenom čenejskom černozemu, više sa stranim nego domaćim sortama, postiže dobre prinose sa sve tri kulture, poslednje dve-tri godine cena žitarica umnogome je obezvredila ulaganja i trud.

 – Kada se sve sabere i oduzme, minula godina bila je nestabilna za proizvodnju, čudna po klimatskim promenama i superćelijskim olujama, ali postignuti prinos i kvalitet su, ipak, moram da kažem, bili zadovoljavajući. Nas ratare u ovom momentu najviše, naravno, muče niske cene koje bukvalno ''stoje u mestu'', ali i neizvesnost šta će dalje biti, sa čime i kako na proleće krenuti sa novim ciklusom proizvodnje.

 Osim cena, većina poljoprivrednika muku muči i sa smeštajem i otkupom roda. Aca veli da, na svu sreću, taj problem nema, s obzirom na to da već godinama ima odličnu saradnju sa čenejskim otkupljivačem DOO ''Tenen''. Firma je osnovana 1995. godine, a uz otkup žitarica primarno se bavi proizvodnjom stočne hrane.

 – Kako u domaćinstvu još uvek nemamo sopstveni skladišni prostor, deo roda, da bi se podmirili najnužniji troškovi, prodamo odmah nakon žetve, dok većinu lagerujemo u silosima otkupljivača. Uslovi čuvanja su povoljni, a žitarice, u zavisnosti od cene, po potrebi prodajemo, kaže Aca, dodajući da do sada nije imao problema sa isplatom, a s obzirom na dugogodišnju saradnju i poverenje, mogućnost za avansno plaćanje uvek mu je otvorena.

 Iako na gazdinstvu ima mnogo obaveza, to ga ne sprečava da stalno uči i napreduje. Jedan je od prvih članova Srpskog udruženja mladih poljoprivrednika (SUMP) i redovni učesnik svih edukativnih predavanja, kao i stručnih putovanja u inostranstvo. Do sada je imao prilike da vidi kako rade njegove kolege u Italiji, Sloveniji, Austriji, Mađarskoj...

 – Svako putovanje je doživljaj, priča za sebe, stepenica više u sticanju iskustva. Mnogo toga može da se vidi i nauči, a i korisno je što, gledajući druge bogatije i naprednije poljoprivrednike, imamo priliku da u odnosu sa njima  izmerimo sopstveni rejting, kaže Aca, dodajući da naša poljoprivreda generalno ne zaostaje puno za evropskom, ali da su njihovi poljoprivrednici bolje organizovani i imaju veću podršku države.

 Snaga čenejskih oranica, kontinuirano ulaganje u poljoprivredu i žeđ za novim znanjem ovog mladog ratara nesumnjivo pokreću i profilišu u poljoprivrednika nove generacije. Za njega lično, što je više nego vidljivo, najveća snaga i oslonac, uz roditelje, jeste porodica – supruga Nataša i troje dece – Mila (8), Nina (5) i naslednik Milorad (2), koji nosi dedino ime, što je pouzdani predznak da će porodična tradicija biti nastavljena i kroz nove generacije.

Tekst i foto: K. Rajević