Jovan Makitanović iz Kuzmina odrastao je na sremskoj crnici, uz oca Tomislava i dedu Milana, od kojih je zavoleo zemlju i poljoprivredu. Na porodičnom imanju ostao je da radi i nastavi tradiciju, a danas obrađuje 200 hektara, od kojih je 70 u njegovom vlasništvu, dok je ostatak u zakupu. Ratarstvo je na ovom gazdinstvu tesno povezano sa stočarstvom, jer se značajan deo ratarske proizvodnje koristi za ishranu goveda.
U setvenoj strukturi zastupljeni su pre svega kukuruz i pšenica, dok se površine pod sojom smanjuju. Pošto ova kultura već godinama ne ostvaruje prinose kakve očekuje, Makitanović je ovog proleća njene površine prepolovio, pa je sada gaji na svega 20 hektara. Ipak, soju nije potpuno izbacio iz proizvodnje, jer mu je potrebna za ishranu stoke.
Dugo se opirao uvođenju suncokreta u setvenu strukturu, ali je vremenom, suočen sa slabijim rezultatima soje, počeo da povećava površine pod ovom uljaricom. Ovog proleća suncokret je posejan na 40 hektara.
Pšenica dobrog kvaliteta, ali niža cena
Žetvu pšenice završio je na oko 40 hektara, uz prosečan prinos od osam tona po hektaru. Iako je to manje od prošlogodišnjih deset tona, kvalitet ovogodišnjeg roda je bolji.
– Prinos je umanjen jer je grad u maju zahvatio jednu parcelu, ali je kvalitet ovogodišnje pšenice bolji nego prošle godine – kaže Makitanović.
Više od trećine roda predao je preko zadruge u seoski silos. Pšenica će za sada ostati uskladištena, dok se ne formira otkupna cena.
– Do sada je poznata samo akontna cena od 19,50 dinara po kilogramu, a često se dešava da ona bude i konačna. To je daleko od realne cene koju bi ovogodišnji rod trebalo da postigne. Smatram da bi trebalo da bude od 24 do 25 dinara, a nikako niža – ističe Jovan.
Deo pšenice biće iskorišćen za ishranu goveda, što je i jedna od prednosti proizvodnje na ovom gazdinstvu. Kada je reč o kukuruzu, konačan prinos još je neizvestan, iako usevi dobro izgledaju. Makitanović ga ne navodnjava, a prednost daje srednje ranim hibridima koji se lako kombajniraju i uglavnom ne zahtevaju dodatno sušenje.
Pripreme za jesenju setvu počinju na vreme
Iako do završetka ovogodišnjih ratarskih radova ima još vremena, Makitanović već razmišlja o narednoj sezoni. Strništa je zaorao, a parcele bliže selu nađubrio stajnjakom. Posebnu pažnju posvećuje uzorkovanju i analizi zemljišta, kako bi na osnovu dobijenih rezultata odredio odgovarajuću količinu i vrstu đubriva za jesenju setvu.
Takav pristup deo je dugogodišnje prakse na njegovom gazdinstvu, gde se nastoji da se raspoloživi resursi što bolje iskoriste, a troškovi proizvodnje drže pod kontrolom.
Stočarstvo kao oslonac gazdinstva
Makitanovići se bave tovом junadi, a na farmi imaju ukupno oko 200 grla. Zastupljene su holštajn i simentalska rasa, kao i oko 30 grla angusa, koje su u proizvodnju uveli na inicijativu Jovanovog sina Milana.
Milan želi da nastavi porodični posao, ali i da ga unapredi, pa je uvođenje angusa jedan od koraka u tom pravcu. Ova rasa poznata je po kvalitetnom mesu, za koje se na tržištu može postići viša cena, iako grla ne dostižu težinu simentalaca.
Na gazdinstvu se tove muška telad, koja se kupuju i uzgajaju do težine od oko 500 kilograma, kada se prodaju. Iako imaju stalnog kupca, otkupna cena ne zadovoljava očekivanja proizvođača.
– Do nedavno je cena bila viša od četiri evra po kilogramu, a sada je oko tri evra i 50 centi. To je značajno smanjenje, od 30 do 40 odsto, i teško je biti zadovoljan takvim kretanjima – objašnjava Jovan.
Važna prednost gazdinstva je to što se za ishranu goveda koristi hrana proizvedena na sopstvenim njivama. Na taj način ratarstvo i stočarstvo funkcionišu kao povezane celine, čime se smanjuje zavisnost od kupovine stočne hrane i lakše kontrolišu troškovi proizvodnje.
Uslovi držanja prilagođeni potrebama životinja
Goveda se drže u sistemu slobodnog tova. Objekat u kojem su smeštena izgrađen je pre desetak godina i ima kapacitet za oko 100 grla. Životinjama su obezbeđeni odgovarajući uslovi, uključujući ventilatore, stalno dostupnu hranu i svežu vodu.
– Starija grla su na rešetkastom podu, dok se mlađa drže na slami. Ona se čisti jednom nedeljno, a svakodnevno se dodaje sveža – objašnjava Makitanović.
Ulaganja u opremu i mehanizaciju neophodna su kako bi se proizvodnja održala i unapredila. Zato Jovan redovno konkuriše za subvencije namenjene tovu, ali i za podsticaje za obnovu mehanizacije. Zahvaljujući toj podršci, na gazdinstvu su uspeli da obnove priključne mašine.
– Svake godine nešto treba obnoviti. Mehanizacija mnogo olakšava posao i važno je da možemo postepeno da je modernizujemo – kaže Jovan.
Tradicija koja se prenosi na nove generacije
Tokom godina rada u poljoprivredi Makitanović je nastojao da stiče nova znanja, prati savremene trendove i posećuje stručne seminare. Smatra da se iskustvo i tradicija moraju dopunjavati novim saznanjima, jer je to jedan od uslova za uspešnu proizvodnju.
Važno mesto u njegovom profesionalnom životu ima i list „Poljoprivrednik“, koji se u njihovoj kući čita generacijama.
Jovan je treća generacija porodice na čiju adresu stižu novine. Želja mu je da tradiciju nastavi i njegov sin Milan, kako bi se porodična veza sa poljoprivredom, ali i sa stručnom štampom, održala i u budućnosti.
Na gazdinstvu Makitanovića tako se, uz rad na njivama i u štali, čuva i ono što se ne može izmeriti prinosom ili cenom – znanje, iskustvo i spremnost da se porodični posao prenese na narednu generaciju.
T. Gnip
Foto: Privatna arhiva
Projekat „Ekološke prakse u Sremskoj Mitrovici: Dobro za prirodu, dobro za ljude“ sufinansiran je sredstvima iz budžeta Grada Sremska Mitrovica – Gradske uprave za kulturu, sport i mlade. Stavovi izneti u podržanom medijskom projektu nužno ne izražavaju stavove organa koji je dodelio sredstva.
