Humus je neživa, organska materija nastala u procesu razlaganja biljnih i životinjskih ostataka dejstvom mikroorganizama. Predstavlja polimer koga čine 60% ugljenika, 6% azota i manje količine sumpora i fosfora. Imajući u vidu njegov hemijski sastav može se reći da je humus skladište ugljenika u zemljištu. Mineralizacijom humus se raspada na komponente koje mogu koristiti mikroorganizmima i biljkama kao izvor hrane. Humus u zemljištu deluje kao "lepak" gradeći sa česticama gline strukturne agregate, pa su zemljišta sa većim procentom humusa rastresitija, vazdušastija, poroznija i lakša za obradu.
Takođe, poseduje odlične osobine zadržavanja vode, a prema nekim autorima 1% humusa na površini od 1 ha može zadržati čak 170.000 litara vode i time sprečiti njeno oticanje. U zemljištima bogatim humusom koren biljaka se brže i lakše razvija, mikrosvet buja i čini zemljište plodnijim.
Pročitaj više: Greške se ne praštaju
U poslednjih stotinu godina, naglim razvojem čovečanstva i intenziviranjem poljoprivredne proizvodnje došlo je do naglog pada sadržaja humusa u zemljištima širom sveta. Skorija istraživanja pokazuju da je sadržaj humusa u zemljištu sa nekadašnjeg proseka od 5%, pao na zabrinjavajućih 1,5%. I zemljišta u Srbiji nisu mnogo iznad ovog proseka i sve je manje obradivih površina koja se mogu pohvaliti sadržajem humusa od 3% koji se smatra željenim minimumom kada se govori o uspešnoj poljoprivrednoj proizvodnji.
Da bi naučili kako da nešto sačuvamo, moramo znati kako se to isto gubi. Jedan od glavnih uzročnika ubrzane mineralizacije humusa je obrada zemljišta i nekontrolisano đubrenje. Stalnom obradom zemljišta utiče se na izlaganje humusa oksidativnim procesima, pri tom se ubija ogroman broj mikrorganizama, u prvom redu mikoriznih gljiva koje su nam preko potrebne za formiranje stabilnog humusa. Rešenje za ovaj problem treba tražiti u redukovanoj obradi zemljišta kao i u izboru načina obrade.
Podrivanje zemljišta u manjoj meri doprinosi gubitku humusa u odnosu na duboko oranje ili freziranje. U voćarstvu plitku obradu zemljišta treba obavljati samo u zoni reda, dok se prostor između redova može zasejati travnim smešama koje svojim rastom povećavaju sadržaj humusa u zemljištu. Košenjem trave u međuredu može se istovremeno vršiti i malčiranje, zastiranje, prostora u zoni redova.
Primena mineralnih đubriva, a naročito prekomerna upotreba azotnih đubriva dovodi do nagle degradacije humusa. Imajući u vidu da su mikroorganizmi veliki potrošači azota i ugljenika, u uslovima kada se dodaju velike količine azotnih đubriva dolazi do njihovog naglog umnožavanja, a kako im je pored azota neophodan i ugljenik, prisiljeni su da ga troše iz rezervi humusa.
Pročitaj više: Priroda diktira setvenu strukturu
Savet je da se pri dodavanju azotnih đubriva obavezno obezbedi i izvor ugljenika. Odličan izvor ugljenika mogu biti humati tj.produkti na bazi leonardita, vrste uglja sa visokim sadržajem huminskih kiselina. U voćarskoj proizvodnji pri izboru azotnih đubriva, prednost treba dati đubrivima na bazi amonijum-sulfata koja pored 20% azota sadrže i 24% sumpora. Uopšte govoreći, sulfatni oblici minerala (kalijum sulfat, magnezijum sulfat, gvožđe sulfat) su lakorastvorljivi, pristupačni oblici minerala koji u sebi sadrže i znatne količine sumpora koji ima važnu ulogu u formiranju humusa. Za sulfate je karakteristično da imaju nizak indeks saliniteta, za razliku od hlorida koji u visokim dozama deluju kao biocidi. Najčešće oblik kalijuma u jeftinijim đubrivima je upravo KCl, pa se dugotrajnom upotrebom velikih količina ovog tipa đubriva javlja problem sa smanjenom biološkom aktivnošću zemljišta i gubitkom humusa.
Takođe i stalna i prekomerna upotreba fungicida i herbicida, negativno utiče na razvoj mikroflore, a naročito mikoroznih gljiva, pa pri izboru preparata treba birati one koji čine manje štete po eko sistem ili koristiti bio preparate. Naročitu pretnju po mikroorganizme predstavlja primena herbicida na bazi glifosata. Zemljišnom mikrosvetu je potrebno najmanje šest meseci da se oporavi od samo jedne primene ovog preparata u punoj dozi.
Kod naših poljoprivrednih proizvođača uobičajeno je unošenje stajskog đubriva ili komposta u zemljište kao načina poboljšanja plodnosti. Međutim, treba imati na umu da stajnjak i kompost nisu humus, već materijal od koga u povoljnim uslovima i neometanim radom korisnih mikroorganizama može nastati humus.
Dipl.inž. Silvija Hodžić
PSSS" Novi Pazar"
