Da poljoprivreda može da bude pravi izbor čak i u teškim vremenima, svojim primerom potvrđuje Milan Zakić iz Idvora. Devedesetih godina prošlog veka, u vreme velike ekonomske krize i borbe za opstanak, Milan je sa suprugom Vesnom počeo da se bavi povrtarstvom. Počeci su bili skromni, baš kao i površine koje su imali na raspolaganju. Uzgajali su različite vrste povrća i prodavali ih na pijaci. Vremenom su stekli stalne kupce, potražnja je rasla, pa je bilo neophodno proširiti proizvodnju. Poljoprivreda je tako postala Milanovo osnovno zanimanje.
Krenuli su sa tri do četiri hektara, a površine su postepeno povećavali, tako da danas obrađuju oko 15 hektara.
– Bašta se prostire na skoro tri hektara, a zastupljeni su i ratarski usevi. Kukuruz i pšenicu sejemo na po pet hektara, ječam na jednom, dok je suncokret zastupljen na oko 1–1,5 hektara – ističe Zakić.
Suncokret je na Milanovim njivama prisutan već godinama. Iako se poslednjih sezona često preporučuje zbog dobre otpornosti na visoke temperature i sušu, Zakić ga seje mnogo duže. U pojedinim godinama bio je i isplativiji od drugih ratarskih kultura. Ipak, ovogodišnjim rezultatom nije zadovoljan, jer suncokret nije opravdao dugogodišnje poverenje. Ostvario je prosečan prinos od oko 1,3 tone po hektaru, što jeste više nego prošle godine, kada je imao oko tonu, ali je daleko od očekivanog.
Ni kukuruz nije ispunio očekivanja. Ovogodišnji prinos od 2,5 tone po hektaru dvostruko je manji nego u ranijim godinama, ali ipak veći od prošlogodišnjeg, kada je jedva dostigao 800 kilograma po hektaru. Milan posebno ističe da je primenio sve potrebne agrotehničke mere, zbog čega ga slab rezultat dodatno razočarava.
Izuzetak je parcela od oko dva hektara na kojoj je navodnjavao kukuruz. Tu je ostvario prosečan prinos od pet tona po hektaru.
– To me ohrabruje, jer sam jedini u selu koji je navodnjavao kukuruz. Razlika u prinosu jasno pokazuje koliko voda znači u proizvodnji – kaže Milan.
Na dve parcele Zakić ima iskopane bunare, koji su mu neophodni prvenstveno zbog povrtarske proizvodnje, u kojoj bez navodnjavanja nema sigurnog uspeha.
Ovogodišnji rod kukuruza i suncokreta predao je u silos. Tako je delimično izmirio dugovanja nastala prolećnom nabavkom repromaterijala, koji je unapred platio zaduživanjem. Deo kukuruza ostavio je za ishranu svinja koje tovi za potrebe svog domaćinstva.
Od tradicionalne bašte do proizvodnje bostana
Koliko se ovo gazdinstvo tokom godina prilagođavalo promenama, pokazuje i struktura povrtarske proizvodnje. Nekada su Zakići u bašti uzgajali pasulj, paradajz, krompir i luk. Međutim, takva proizvodnja vremenom je postajala sve skuplja i manje isplativa. Pojava novih bolesti, između ostalog povezana i sa klimatskim promenama, dodatno je povećavala troškove i otežavala proizvodnju.
Nekada je gotovo svaka kuća u Idvoru imala svoju baštu, ali danas to više nije slučaj. I Zakići su morali da se prilagode novim okolnostima. Odlučili su da se usmere na proizvodnju bostana, pa lubenice i dinje gaje na oko 1,5 hektara, dok su na isto tolikoj površini zastupljeni paradajz i beli luk.
Lubenice ne prodaju na veliko, već već četvrt veka imaju zakupljeno prodajno mesto na Zrenjaninskoj pijaci. Ovogodišnja prodaja počela je 1. jula i trajala do 9. avgusta. Kupci ih prepoznaju po kvalitetu, a potvrda za dugogodišnji trud stigla je i sa Idvorske Bostanijade, koja se održava već deset godina. Na ovogodišnjoj manifestaciji lubenice Zakića proglašene su najslađim. Vredi pomenuti da su njihovi bostani nagrađivani na gotovo svakom dosadašnjem izdanju ove manifestacije, osvajajući prvo, drugo ili treće mesto.
Za takav kvalitet, prema Milanovom iskustvu, jedan od najvažnijih preduslova je dobro đubrenje.
– Bez stajnjaka nema dobrih lubenica. Neophodan je za uspešnu proizvodnju. Danas ga kupujem, a do pre desetak godina, dok sam gajio krave, imao sam sopstveni – kaže Zakić, koji se proizvodnjom lubenica bavi skoro tri decenije.
U njihovom gazdinstvu lubenice se proizvode iz rasada, a proizvodnja se odvija pod folijom, u tunelima, uz obavezno navodnjavanje. Po završetku berbe parcelu ostavljaju da se zatravni, zatim tretiraju totalnim herbicidom, a biljnu masu usitnjavaju tarupiranjem. Lubenica se pokazala kao dobar predusev, pa na toj površini naredne godine planiraju setvu kukuruza.
Beli luk kao važna karika u plodoredu
Zanimljiva je i kombinacija useva na jednoj od baštenskih parcela, gde se smenjuju beli luk i lubenice. Zakići beli luk redovno sade na površini od 1,5 hektara, između ostalog i zbog rasporeda radova. Bere se u junu, čime se parcela oslobađa i omogućava lakši prolaz traktora do lubenica, čija berba počinje u julu.
Sa ove površine ostvaruju prinos od oko tri do četiri tone belog luka po hektaru. Nakon vađenja, glavice se prosušuju na promajnom mestu, a potom pakuju u džakove.
Iako je vreme za jesenju sadnju belog luka, Zakići još nisu počeli ovaj posao. Zemlja je suva, a Milan objašnjava da luk treba razdvajati na čenove neposredno pred sadnju kako ne bi izgubio klijavost.
– Nekada smo umesto luka na toj parceli sejali grašak, ali se to nije pokazalo kao isplativo. Beli luk nam se najbolje isplatio i gajimo ga već osam godina. Potražnja na tržištu postoji – ističe Milan.
Kiša neophodna za novu sezonu
Da bi nastavili proizvodnju i sačuvali gazdinstvo koje su gradili decenijama, Zakićima je, kao i ostalim poljoprivrednicima, sada najpotrebnija kiša. Zemlja je suva i žedna, a jesenja setva i sadnja ne mogu se odlagati unedogled.
Milanovo iskustvo pokazuje da se uspešna proizvodnja ne zasniva samo na izboru kultura i primeni agrotehničkih mera, već i na poznavanju zemljišta, poštovanju prirodnih ciklusa i spremnosti na prilagođavanje. Porodica Zakić godinama ulaže trud, menja proizvodnju u skladu sa tržištem i vremenskim prilikama, ali ne odustaje od poljoprivrede. U tome je, čini se, i tajna njihovog opstanka.
T. Gnip
Foto: Privatna arhiva
Projekat „Ekološke prakse u Kovačici: Dobro za prirodu, dobro za ljude“ je sufinansiran sredstvima iz budžeta Opštine Kovačica. Stavovi izneti u podržanom medijskom projektu nužno ne izražavaju stavove organa koji je dodelio sredstva.
