Za Milana Makarića nikada nije bilo dileme čime će se baviti. Uz oca i dedu odrastao je uz poljoprivredu i od njih savladao ratarske tajne. Završio je srednju poljoprivrednu školu, a potom upisao Poljoprivredni fakultet u Novom Sadu, smer fitomedicina.
Danas Makarići – otac Slobodan i sinovi Milan i Dragan – obrađuju 600 hektara, od kojih je 40 hektara u njihovom vlasništvu. U strukturi setve dominiraju pšenica i kukuruz, a zastupljeni su i suncokret i pasulj.
Pšenica je ove godine zauzimala 230 hektara, što je više nego prošle. Ostvaren je prosečan prinos od 6,1 tonu po hektaru, znatno manji od prošlogodišnjih 8,5 tona. Prema Milanovoj proceni, na niži rod najviše su uticali nedostatak padavina tokom aprila i prolećni mraz, koji se pojavio upravo u vreme izbacivanja klasa, pa je formirano manje zrna.
S obzirom na to da je pšenica berzanska roba, Milan nastoji da prodaju organizuje u skladu sa kretanjima na tržištu. Trećinu roda ugovara unapred, trećinu prodaje tokom žetve, dok preostalu količinu skladišti i čuva do Nove godine.
– To je period godine kada se obavlja zakup i planira nova proizvodnja, pa je potreban novac. Zato se tada prodaje i preostala pšenica – objašnjava Makarić.
Kukuruz je ovog proleća posejan na 190 hektara, nešto manje nego prošle godine, kada je zauzimao 240 hektara. Površine su određene u skladu sa plodoredom.
– Useve ne navodnjavam. Iako je ta investicija korisna, za mene nije isplativa jer obrađujem velike površine koje su u zakupu, a nisu u mom trajnom vlasništvu – kaže Makarić.
Visoke temperature i suša ostavile su posledice na kukuruzu. Biljke su se osušile i više im nema pomoći. Žetva je počela, a Makarići procenjuju da će prosečan prinos biti između sedam i 7,5 tona po hektaru.
– Kukuruz je suv, ali je uspeo da formira rod. Čak je lepši nego prošlogodišnji – objašnjava Milan.
U ataru Putinaca poslednjih godina sve manje se seje suncokret. Ipak, klimatske promene uticale su na njegov povratak u strukturu setve, umesto soje koja je ranije na ovom području veoma dobro uspevala.
Suncokret je ove godine posejan na oko 33 hektara, a žetva je u toku. Milan ga skida kukuruznim adapterima, pri čemu posebnu pažnju posvećuje vlažnosti zrna, koja treba da bude između 11 i 13 odsto kako bi se gubici sveli na najmanju meru. Prodaja je već dogovorena, jer je reč o kulturi koju ne treba dugo čuvati.
PASULJ SE NE PREDAJE
Pasulj je nekada u ovom ataru bio veoma isplativ usev. Danas, međutim, zbog konkurencije uvoznog pasulja, domaća proizvodnja sve teže pronalazi svoje mesto na tržištu. Ipak, Makarići ne odustaju od ove kulture, koju gaje na 15 hektara. Osim njih, u selu se pasuljem bavi još samo jedno domaćinstvo, na površini od dva hektara, dok se ne tako davno ova kultura u Putincima gajila na čak 250 hektara.
– Deda je počeo da gaji pasulj, a mi smo nastavili – kaže Milan.
Ove godine pasulj je nešto ranije sazreo, pa je žetva obavljena početkom jula. Ostvaren je prinos od 800 kilograma po hektaru.
To je dobar rezultat, posebno imajući u vidu vremenske prilike i činjenicu da se usev ne navodnjava. Reč je o autohtonoj sorti, specifičnoj i dobro poznatoj lokalnom stanovništvu. Zbog toga se pasulj prodaje u lokalnim marketima, gde kupci umeju da prepoznaju njegov kvalitet. Jedna od njegovih prednosti je i to što se kuva za svega sat vremena.
ŽETVENI OSTACI VRAĆAJU SE ZEMLJI
Makarići nisu verni samo pasulju. U ovom domaćinstvu poštuje se i primenjuje ono što su naučili od prethodnih generacija. Milan i Dragan još od detinjstva usvajali su od oca jednostavno, ali važno pravilo:
– Sve što zemlja napravi, to i ostaje na njoj – slama, strnjika. Mora joj se vratiti, bez obzira na to da li će se razložiti za jednu ili pet godina.
Zato se u ovom domaćinstvu žetveni ostaci redovno zaoravaju, a Milan dodatno tanjira i pojas oko njiva, kako bi ih zaštitio u slučaju požara.
Milan želi da unapređuje proizvodnju i stalno ide napred. Razmišlja o nabavci drona, a posebno je ponosan na to što je prvi u selu kupio samohodnu prskalicu, koju koristi već osam godina.
Opredelio se za proizvodnju u skladu sa prirodom, svestan da je svaka godina priča za sebe. Dobro pamti 2012. godinu, jednu od najtežih zbog suše, ali i ekstremno kišne 2014. i 2018. godinu.
– Ratari se ne brinu toliko zbog suše koliko zbog cene kukuruza. Godine 2012. bila je 26 dinara, a danas je oko 21 dinar. Tada je evrodizel koštao 100 dinara, zakup zemljišta bio je od 300 do 350 evra po hektaru, a urea 30 dinara. Danas je njena cena oko 70 dinara – ističe Milan.
Posebno ukazuje na to koliko su se pogoršali odnosi između cena poljoprivrednih proizvoda i repromaterijala. Za litar evrodizela 2014. godine trebalo je izdvojiti vrednost pet kilograma kukuruza, dok je danas potrebno čak 11 kilograma. Za kilogram uree nekada je bilo dovoljno izdvojiti vrednost 1,5 kilograma kukuruza, a danas su potrebna četiri kilograma.
Uprkos nepovoljnim odnosima cena i sve neizvesnijim vremenskim prilikama, poljoprivredni poslovi ne mogu da čekaju. Sve ratarske oči ponovo su uprte u nebo. Očekuje se kiša kako bi se zemljište pripremilo za setvu uljane repice, ukoliko vremenske prilike to dozvole. Optimalni rok za setvu je do 10. septembra.
I tako se ratarska godina završava i počinje iznova, uz nadu da će naredna biti povoljnija. A u domaćinstvu Makarić i dalje važi staro porodično pravilo – zemlji se mora vratiti ono što nam daje.
T.Gnip
Foto: Privatna arhiva
Slika; Milan Makarić
Projekat "Ekološke prakse u Rumi: Dobro za prirodu, dobro za ljude" je sufinansiran sredstvima iz budžeta Opštine Ruma. Stavovi izneti u podržanom medijskom projektu nužno ne izražavaju stavove organa koji je dodelio sredstva
