Florijan Farkaš je agronom, regenerativni poljoprivrednik i privatni savetodavac. Član je Udruženja regenerativnih poljoprivrednika Srbije (URPS), Udruženja regenerativnih poljoprivrednika Mađarske (TMG) i Saveta poljoprivrednika pri Savezu za regenerativnu poljoprivredu Srbije.
Šta je zapravo regenerativna poljoprivreda i po čemu se razlikuje od konvencionalnog načina proizvodnje?
– Regenerativna poljoprivreda je način proizvodnje koji obnavlja zdravlje zemljišta, štiti vodu i biodiverzitet, unapređuje i efikasnije koristi prirodne procese u proizvodnom okruženju, smanjuje potrebu za spoljnim inputima i povećava otpornost gazdinstva na klimatske, tržišne i ekonomske izazove.
Da li je regenerativna poljoprivreda danas samo novi trend ili postaje stvarna potreba savremene poljoprivredne proizvodnje?
– Svakako postaje stvarna potreba, jer nudi odgovore, makar delimične, na izazove današnjice. Iako se regenerativna poljoprivreda pojavila pre oko 40 godina, prvenstveno kao odgovor na sve izraženiju degradaciju zemljišta, danas pruža rešenja i za klimatske izazove. Osim toga, povećava otpornost gazdinstava na krizne situacije izazvane različitim tržišnim poremećajima.
Može li regenerativna poljoprivreda da pomogne u ublažavanju posledica klimatskih ekstrema i zaustavljanju degradacije zemljišta?
– Regenerativna poljoprivreda je jedini sistem poljoprivredne proizvodnje koji ne samo da zaustavlja degradaciju zemljišta već omogućava i njegovu obnovu, istovremeno nudeći odgovore na klimatske izazove. U novonastalim okolnostima, kada su padavine sve ređe, a sušni periodi sve duži, ona predstavlja sistem proizvodnje u suvom ratarstvu koji obezbeđuje veću fleksibilnost.
Zahvaljujući poboljšanju vodnog režima zemljišta, voda iz padavina efikasnije se usvaja i duže ostaje na raspolaganju biljkama. U praksi, tokom ovako toplih leta, potpuno isušivanje parcele nastupa oko mesec dana kasnije, odnosno u prvoj dekadi avgusta, u poređenju sa oranim njivama.
Stalna pokrivenost površine zemljišta živim ili mrtvim biljnim materijalom, kada vremenski uslovi to omogućavaju, stvara povoljniju mikroklimu u površinskim slojevima. Na taj način efikasnije se koriste i prizemne padavine, poput rose i magle. Merenja u Panonskom basenu pokazuju da se samo iz rose na ovaj način godišnje može obezbediti dodatnih 75 do 100 litara vode po kvadratnom metru zemljišta.
Regenerativna poljoprivreda često se povezuje sa smanjenom obradom zemljišta, pokrovnim usevima, plodoredom i očuvanjem organske materije. Koliko je teško sve te principe primeniti u praksi?
– Sa tehničkog aspekta, primena regenerativnih principa danas je delimično problematična. Pre svega mislim na nedostatak odgovarajućih sejalica za direktnu setvu uskorednih useva. Ipak, regenerativni sistem zahteva znatno manje priključnih mašina i manje traktorske snage.
Na primer, gazdinstvo srednje veličine, sa oko 300 hektara, prodajom većine priključnih mašina, a možda i traktora veće snage, može da obezbedi 40 do 60 odsto potrebnih sredstava za nabavku odgovarajuće mehanizacije.
Izazov predstavljaju klimatske promene i održavanje prihvatljivog plodoreda, bez kojeg ovaj sistem ne može da funkcioniše. U našoj biljnoj proizvodnji samo nekoliko kultura – pšenica, ječam, uljana repica, suncokret, kukuruz i soja – ima stabilno tržište. Međutim, svedoci smo da Vojvodina, usled ubrzanih promena klimatskih uslova proizvodnje, klizi ka polupustinjskoj klimi. U takvim okolnostima, zbog nemogućnosti ostvarivanja ekonomski prihvatljivih prinosa, soja, a delimično i kukuruz, ispadaju iz plodoreda.
Regenerativni sistem za ove izazove nudi rešenja u vidu pokrovnih useva. Jedna od mogućnosti je tropolje, u kojem nakon dve ozimine kao „keš useva“ sledi sezona sa pokrovnim usevom, koji ne mora nužno da donosi prihod. Druga mogućnost je združivanje useva, na primer pšenice i graška, kukuruza i soje, pšenice i crvene deteline, kukuruza, heljde i graška ili uljane repice i stočnog boba. U takvim kombinacijama tržišna kultura može biti samo jedna ili sve zastupljene komponente.
Osim toga, niski troškovi proizvodnje, čak i kada su prinosi niži, kao što je slučaj sa kukuruzom, mogu da obezbede pozitivan finansijski rezultat.
Ipak, najveći problem u primeni regenerativnih principa često je sam proizvođač. Nedostatak znanja nije toliko problematičan koliko nedostatak iskustva, stalna potreba za praćenjem i prilagođavanjem, kao i spremnost da se prepuste deo procesa i poverenje ukaže prirodnim mehanizmima koji okružuju proizvodnju. Potrebno je vreme da se proizvođač oseća sigurno u takvom sistemu. To je način proizvodnje koji podrazumeva usklađivanje prirodnih i agrotehničkih procesa uz minimalnu ljudsku intervenciju.
S druge strane, primena pojedinih principa može veoma brzo da pokaže pozitivne rezultate. Izostavljanje obrade i ostavljanje biljnih ostataka na površini zemljišta već u drugoj proizvodnoj sezoni značajno poboljšavaju vodni režim i nosivost zemljišta. Smanjuju se troškovi amortizacije mehanizacije i broj prohoda, a postepeno smanjenje upotrebe mineralnih đubriva i pesticida donosi sve veće finansijske uštede.
Istovremeno, veća otpornost parcele na meteorološke ekstreme i zdravije funkcionisanje zemljišta u pojedinim sezonama mogu gazdinstvu da donesu i značajno veći finansijski efekat.
Koliko regenerativna poljoprivreda predstavlja povratak starim principima, a koliko je moderan i savremen način proizvodnje?
– Ako posmatramo poslednjih 50 do 70 godina, regenerativna poljoprivreda predstavlja potpuno drugačiji sistem proizvodnje. Međutim, ako se vratimo dalje u prošlost, primetićemo velike sličnosti u filozofiji koja se zasniva na nastojanju da se što više radi u skladu sa prirodom.
S druge strane, danas smo tehnički mnogo napredniji. Zato je naglasak na direktnoj setvi, gde god to zemljište dozvoljava, kao jednom od ključnih elemenata ovog sistema. U prošlosti poljoprivredna tehnika nije omogućavala direktnu setvu, pa su vertikalna i minimalna obrada bile praktično jedina rešenja za pripremu setvenog sloja, dok se kultivacija koristila za kontrolu korova. Danas znamo da čak i ti minimalni mehanički zahvati često narušavaju ravnotežu zemljišta i podstiču njegovu degradaciju.
Kakvu ulogu u regenerativnoj poljoprivredi danas imaju savremena mehanizacija, precizna poljoprivreda, digitalne tehnologije i podaci?
– Ukratko, postojeća rešenja iz oblasti precizne poljoprivrede i digitalnih tehnologija još nisu dovoljno prilagođena regenerativnim sistemima. Kada je reč o mehanizaciji, ključni elementi su traktor sa sistemom za automatsko upravljanje i RTK korekcijom, kao i sejalica za direktnu setvu. Upravo su ova rešenja omogućila da regenerativna proizvodnja postane tehnički funkcionalna.
Od alata precizne poljoprivrede, osim nekoliko rešenja, poput automatskog upravljanja i tačkastog suzbijanja korova herbicidima, većina postojećih tehnologija ima ograničenu primenu. Razlog je, pre svega, u različitim pristupima. Regenerativni sistemi nastoje da funkcionišu u skladu sa prirodnim okruženjem, pri čemu se čovek pojavljuje uglavnom kao korektivni faktor. S druge strane, precizna poljoprivreda razvija alate koji su prvenstveno namenjeni ublažavanju negativnih efekata konvencionalnih agrotehničkih praksi.
Koliko je regenerativna poljoprivreda trenutno prihvaćena među poljoprivrednicima u Srbiji? Šta ih najčešće motiviše da je prihvate, a šta ih odvraća?
– Svedoci smo da se poslednjih četiri do pet godina o regenerativnoj poljoprivredi mnogo govori na svim nivoima. Najavljuju se različite aktivnosti, pa čak i donošenje zakona, pokreće se sve više projekata i organizuju demonstracioni dani. Aktivne su i pojedine multinacionalne kompanije i udruženja. Deluje i Savez za regenerativnu poljoprivredu Srbije, a osnovano je i Udruženje regenerativnih poljoprivrednika Srbije.
Dakle, mnogo se govori, ali je u praksi ovaj način proizvodnje još malo zastupljen. U Srbiji regenerativna poljoprivreda za sada živi u uskom krugu entuzijasta, čija je glavna motivacija zaustavljanje degradacije zemljišta i povećanje otpornosti gazdinstava na klimatske i finansijske izazove.
Da li prelazak na regenerativni način proizvodnje u početku predstavlja dodatni trošak i rizik za poljoprivrednika i kada se mogu očekivati prvi vidljivi rezultati?
– U praksi treba računati na to da će proizvođač tokom prvih pet godina osetiti relativno malo koristi od regenerativnog sistema. U početnom periodu kod kukuruza, a delimično i uljane repice, rast i razvoj biljaka neće biti ujednačeni, što može da se odrazi na prinos. Kod ostalih kultura, poput suncokreta, pšenice, ječma i soje, takva pojava nije primećena.
Potreba za azotnim đubrivima biće veća za 20 do 50 odsto, a osnovno đubrenje i dalje će biti preporučljivo, ali će se obavljati u trake prilikom setve. Mere zaštite bilja neće se mnogo razlikovati od onih na konvencionalnim parcelama.
Kasnije, kada se u dovoljnoj meri uspostavi prirodno funkcionisanje sistema zemljišta, biće moguće drastično smanjiti upotrebu mineralnih đubriva, fungicida i delimično insekticida.
Kada je reč o finansijama, početno ulaganje potrebno je za nabavku sejalice za direktnu setvu. Bez no-till sejalice regenerativni sistem ne može efikasno i ekonomično da funkcioniše. Međutim, veliki deo postojeće mehanizacije na gazdinstvu u ovom sistemu neće biti potreban, pa se njenom prodajom može obezbediti značajan deo novca za novu opremu.
Važno je i to što se već u prvoj godini smanjuju pojedini troškovi – za gorivo, radnu snagu, amortizaciju i mineralna đubriva. Ako se ne naprave krupne greške, prinosi ostaju u okviru proseka za datu proizvodnu sezonu.
U sadašnjim klimatskim okolnostima rizik prelaska na regenerativni sistem čak je manji od rizika ostajanja u okvirima konvencionalne proizvodnje.
Kako na ovaj način proizvodnje gledaju mladi poljoprivrednici? Da li su otvoreniji za promene i nove pristupe upravljanju zemljištem?
– Naravno, mladi poljoprivrednici otvoreniji su za regenerativnu poljoprivredu. Često su upravo oni članovi gazdinstva koji pokušavaju da pokrenu promene. Međutim, otpor starijih članova porodice, negativni komentari i pritisak okruženja, zbunjujuće poruke agronomske struke, ali i nedovoljno jasna agrarna politika utiču na to da mnoge inicijative ostanu samo na početnom pokušaju.
Može li regenerativna poljoprivreda u narednih 10 ili 20 godina postati jedan od glavnih pravaca razvoja srpske poljoprivrede i da li je ona naša budućnost?
– Regenerativna poljoprivreda bi u budućnosti trebalo da bude jedan od glavnih pravaca razvoja srpske poljoprivrede, jer donosi korist na različitim nivoima. Može biti jedan od načina da se naši poljoprivredni regioni iz sadašnjih agrarnih pustinja pretvore u prostore prijatnije za život.
Na nivou gazdinstva omogućava racionalizaciju proizvodnje i povećanje otpornosti na klimatske i tržišne poremećaje. Na nivou atara doprinosi stvaranju drugačijeg, oku prijatnijeg pejzaža, kroz elemente agrošumarstva i cvetne pojaseve. Time se otvaraju i dodatne mogućnosti za razvoj pčelarstva, lovnog i agroturizma.
Na regionalnom nivou, regenerativna poljoprivreda može se uklopiti u strategije renaturacije plavnih površina i zadržavanja vode u zemljištu, umesto njenog odvođenja u kanalsku mrežu Hidrosistema Dunav–Tisa–Dunav. Sve to može doprineti zaustavljanju degradacije Panonskog basena, smatra Florijan Farkaš.
Tamara Gnip
Foto: Privatna arhiva
Projekat "Ekološke prakse u Subotici – Dobro za prirodu, dobro za ljude" sufinansiran je sredstvima iz budžeta Grada Subotice. Stavovi izneti u podržanom medijskom, projektu nužno ne izražavaju stavove organa koji je dodelio sredstva
